Sa WEB stranice www.savezscg.org prenosimo

Govor Aleksandra Necaka na komemoraciji u  

                Subotici [24.06.2010]

Na komemoraciji održanoj 16. juna 2010. povodom 66 godina od deportacije subotičkih Jevreja, od kojih se 4000 nije vratilo iz logora smrti, govorio je Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije. Njegov govor izazvao je veliku pažnju prisutnih, pa ga prenosimo u celini.

Poštovani predsedniče Skupštine opštine Subotica,
poštovani zameniče predsednika Skupštine opštine Subotica, uvaženi diplomatski predstavnici,
poštovani predstavnici nacionalnih manjina, crkava i verskih zajednica, hvala vam što ste danas sa nama.

Mi se svakoga dana sećamo naših nevinih zrtava Holokausta, kazujemo molitvu, ponavljamo zavet da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da se ovo zlo nikada, nigde i nikom ne dogodi.

A u određene dane u godini, kao što je ovaj današni, svoj zavet, svoja sećanja i svoje molitve kazujemo glasno, da bismo podsetili one koji su zaboravili Holokaust, da bismo mlade edukovali. Oni, nažalost, u školama ne uče o Holokaustu. Mladi ne znaju ništa o Holokaustu. Ne znaju da je Holokaust bio najmonstruozniji zločin XX veka, da je to bilo vreme kada se pomračio um evropske civilizacije.

A kada jedno društvo ne edukuje mlade, stvara mogućnost za pojave netolerancije, ksenofobije, antisemitizma. Organizatori i učesnici u tim antisemitskim ispadima i pored postojanja Zakona, ostaju nekažnjeni. Zašto?

U Holokaustu Jevreji su opljačkani, ponižavani, fizički zlostavljani da bi na kraju bili zverski ubijeni.

Jevrejska zajednica Srbije je izgubila 86 posto svojih članova i nikada se nije oporavila ni brojčano ni materijalno. Brojčano ne možemo, a materijalno nam ova vlast ne dozvoljava.

Ni posle sedamdeset godina jevrejska imovina nije vraćena. Izgleda da neki ne znaju da uredba Milana Nedića iz 1942. godine, kojom sva opljačkana jevrejska imovina pripada srpskom narodu, nije više na snazi. Ili je možda na snazi, samo nam to još niko nije saopštio. Sve ove godine jevrejska zajednica opstaje zahvaljujući solidarnosti evropskih i svetskih jevrejskih organizacija. Ali i tome ima kraja.

Postavljaju logično pitanje zašto ne živimo od svoje imovine.

I dok se nekim verskim zajednicama, mimo zakona, imovina vraća uredbama i diskretnim dogovorima, jevrejska zajednica ne može da povrati svoju imovinu čak ni u skladu sa postojećim Zakonom. Zašto?

Mi postojimo da bismo očuvali našu veru, našu kulturu, naše praznike i običaje. Da bismo nastavili napore naših, u Holokaustu, zverski poubijanih.

Srbija je (istina naknadno) potpisala Terezinsku deklaraciju koja je samo moralno obavezuje na human i dostojanstven odnos prema onima koji su preživeli Holokaust i prema preostaloj jevrejskoj zajednici u celini. Nikada nismo čuli zašto Srbija nije potpisala Terezinsku deklaraciju kad su je potpisivale sve evropske države. Nikada nismo čuli ni zašto je u tišini naknadno potpisala tu istu deklaraciju.
Ni danas ne znamo, kada je već potpisala, zašto Srbija ne poštuje njene odredbe.

I danas pred spomenikom nevinim jevrejskim žrtavama Holokausta, sećamo se naših bliskih rođaka, prijatelja, komšija, sunarodnika, naših predaka. Naših kojih više nema.

Sećajući se naših žrtava, uz dužno poštovanje i na isti način, sećamo se i svih drugih nevinih žrtava fašizma, bez obzira na to kom narodu pripadali, koju veru ispovedali ili kog političkog opredelenja bili.

Zihrono livraha.
Neka im je večna slava.